Rođen je 1175. godine kao najmlađi sin Stefana Nemanje, velikog župana srpskog. Na krštenju je dobio ime Rastko. Od mladosti ga je pripremao za vladarsku ulogu, pa mu je, dok je stasao, dao na upravu Hum. No, politička uloga mladome Rastku nije mnogo ležala na duši. On je imao veće zamisli i drukčije životne težnje. Kao i svaki veliki duh koji prevazilazi trenutne uloge, mladi Rastko je više razmišljao o delima koja prevazilaze privremenost, o delima koja su večna, bliska Bogu. U tome mu je promisao Božji pomogao, šaljući svetogorske kaluđere na dvor njegova oca Stefana Nemanje. Oni su ga uputali u tajne Božje i omogućili mu da se u potpunosti preda Bogu. To je bilo i ostvareno Rastkovim bekstvom u Svetu Goru. Tamo je naučio da stoji pred licem Božjim u pravoj istini i da život ispituje u svoj njegovoj ozbiljnosti. Tu se pripremao za ono duhovno služenje Bogu i srpskom narodu. Ovde se Rastko monaši i postaje Sava. No, samo po sebi se razume, da mu je ta duhovna vidovitost omogućila da pomogne svome bratu kralju Stefanu u državotvornom poslu. Dobivši samostalnost Srpske pravoslavne crkve 1219. godine, on je odmah organizovao crkveni život na korist Crkve i naroda. Udario je temelje prosvete uopšte, a crkvene posebno, propovedajući veru i moral zasnovane na Bibliji. U nesložnu mladu srpsku državu unosio je mir.. Braću Vukana i Stefana lično je izmirio. Tu istu mladu srpsku državu uspeo je da odbrani od spoljnih neprijatelja, ali ne snagom vojske, nego” snagom svoje vere i taktične i ozbiljne ličnosti. ( Dva puta je odlazio na Grob Gospodnji. Podizao je manastire. Najznačajniji mu je onaj koji je podigao zajedno sa svojim ocem Stefanom Nemanjom – Hilandar. Posle je i samog oca privoleo da se posveti monaškom životu i doveo ga u Svetu Goru da tu provede svoje poslednje dane ugađajući Bogu. Sam Sveti Sava se prestavio u Gospodu 25. januara 1236. godine u Trnovu u Bugarskoj. Tu je na povratku sa Groba Gospodnjeg služio Svetu liturgiju a brzo posle toga preminuo. Odatle mu je telo preneseno u Srbiju, u manastir Mileševo. Bilo bi prirodno očekivati da se, što se tela tiče, tu završi biografija Svetog Save. Ali, posle njegove smrti delo mu je sve više raslo u srpskom narodu. Njegovo ime je postajalo simbol nacije i svega onoga što ona u sebi nosi kao velike vrednosti.

Vera, kultura, istorija – dobijali su izgled svetosavlja. Što je više rasla potreba za političkom slobodom, sve više je ime Svetog Save počelo blistati kao putokaz u borbi za oslobođenje od Turaka. Zbog toga su njegove mošti 1594. godine Turci spalili na Vračaru, misleći da će tako uspeti da unište uticaj Svetoga Save na volju srpskog naroda za oslobođenjem. No, posle toga, on je za Srpski narod postao ne samo Svetac svetliji nego ranije nego i duhovni ujedinitelj svih Srba okupljenih oko Hrista i Božje pravde. On je savršeni Srbin prema kojem merimo i svoju odanost prema Bogu, istini i Pravoslavnoj crkvi.
Okružen, u ono vreme, najprobranijim učiteljima, odnegovan roditeljskom pažnjom i ljubavlju, pripremljen je da pred njegovim očima puknu vidici sopstvenih duhovnih mogućnosti. U dodiru sa svetogorskim monasima on će uvideti koliko su njegovi prethodni učitelji bili nedorasli u duhovnosti, jer nisu bili u stanju da mu, kao ovi svetogorski poznavaoci duše, odgovore na ona večita pitanja: ko sam, otkuda sam, zašto sam tu i kuda idem? Za Svetoga Savu je sve drugo sporedno: i njegovo poreklo (aristokratsko), i. mogućnost lakog života, i zemaljska slava. On se ne miri sa jeftinim vrednostima, jer neprestano oseća priziv Božji na dela dostojna velikih izabranika. I otići će, upravo pobeći, od mogućnosti lakog života, od ljudskih slabosti. On beži na utakmicu duhovnih atleta, jer veruje da se jedino tamo izvode pravi i neprolazni činovi. Sve ono što mu duh zarobljava, on prevazilazi istinskim osluškivanjem prisustva Božjeg u svetu i životu svakog pojedinca.

Na vrletima Svete Gore čeličio je svoju volju i učvršćivao svoj um i savest u pravoslavlju. Tamo je gradio lik isposnika i sluge Božjeg koji je naučio da voli svoje bližnje kao samog sebe, a Boga više nego svoje roditelje, više nego samog sebe. Tu leži draž njegove ličnosti. Zato Sveti Sava privlači i mnoge naše savremenike koji kao da su fizički zazidani neprobojnim betonom, a duhovno zarobljeni čarolijama televizije, zaglupujućom muzikom i jeftinim umotvorinama. Nema trajnog zadovoljstva, ali se naš savremenik teško odlučuje na mušku hrabrost da pobedi tu duhovnu mlitavost i da oslobodi svoj duh saznanjem da svaki čovek ima svoju večnu lepotu i trajnu vrednost u lepoti i veličanstvu Boga, svoga Tvorca. Tu lepotu je monah Sava isklesao u sebi – umnožavajući svoje talente pred Bogom i pred ljudima.

Sveti Sava je zato postao simbol srpske nacije. On je oplemenio dušu Srbije vrlinama izvornog Hrišćanstva sa Istoka, koje je on propovedao na razumljiv način, i tako je nastao poseban vid pravoslavlja – naše svetosavlje. Naučio je svoj narod šta je to ljubav, mirenje, praštanje, znanje, istinoljublje, čast, dostojanstvo. Sve to što je učinio u oplemenjivanju srpske narodne duše ne pripada jedino srpskom narodu, nego riznici svekolike Crkve Božje.
U svakom pokolenju Sveti Sava se javlja kao žeđ za istinom, kao istrajan borac za „otvorene oči”, kao usmerivač naših duhovnih stremljenja i mili duhovni otac, pod čijim okriljem očekujemo vedru i poštenu budućnost.Osnovne preokupacije čovekova duha jednako se javljaju u vreme Svetoga Save i u naše vreme. Sveti Sava se u svoje vreme odazvao Božjem izazovu -da bi pobedio vreme i ograničenost i otvorio put svojim potomcima koji žude za pravim duhovnim vrednostima, očuvanim u svetinji Crkve Hristove, u Pravoslavlju. On nas je ohrabrio za napornu trku do pobede. On nas je na prvi način uveo u red krštenih i prosvećenih naroda. Zato i nosimo njegov blagoslov sve dotle dok smo kršteni i prosvećeni njegovom pravoslavnom verom.