У петак је прославом матурске вечери још једна генерација матураната завршила основно школовање. Тог 1. септембра 2013. године, малене главице ушетале су у нашу школу са жељом да стичу нова знања, вјештине и другове. Током деветогодишњег боравка у школи расли су заједно, дијелили ужине, знање, радост, а некада и тугу. Прва слова, бројеви, прве љубави, другарство и много смијеха обиљежили су њихов боравак у учионици. Није увијек било све лако, али сви смо имали исту жељу и циљ, а то је да ова дјеца израсту у вриједне, одговорне и добре људе. Ови млади људи своје школовање настављају у средњим школама, а ми им желимо да наставе вриједно да уче, раде и граде свој пут. Поносни смо на сваког од њих! Драги наши матуранти, ширите своја крила и срећан вам лет!
“Да говорим у своје име, вјероватно било би мало. Да говорим у име свих нас, не би све ово ни у писмо стало.
Када смо још те, сада давне 2018. кренули у шести разред, нико није ни помишљао колико ће муњевито доћи и девети.
Али, дошао је, њиме је прошло девет година основног школовања, четири године навикавања на нове људе. И у том периоду било је свега – од првих нервозних дана, првих лоших оцјена, осмијеха на ходницима, свађа, смијеха у учионицама и свих осталих, тада нових, сада већ добро познатих ствари.
Још на самом почетку школовања пратила нас је она реченица: “Да ми је само што прије да завршим школу”.
И како се ближио час испуњења жеље, жеља је постала мања.
Скоро свако од нас на тренутак се присјетио свега, ниједан наставник више није био толико строг. Ниједан ученик из разреда није био толико лош, колико год свађа да смо имали. И у том тренутку, тренутку схватања, зазвонило је и посљедње звоно. Ходником је одјекнуо врисак и стихови “Ђурђевдана”. Пала је покоја суза, која је означавала да је овај пут заиста крај. Послије љетњог распуста се не враћамо. У септембру ћемо бити расути по свим средњим школама. Нећемо више пролазити тим ходницима и нећемо више сједити у тим учионицама. Сада ће те клупе заузети нове генерације, заокупиће смијехом учионицу, понављајући изнова све наше мисли и оживљавати успомене, док ћемо ми у некој другој школи стварати нове.”
Писмо генерације,
Анастасија Марић
